Je­din­stve­ni bo­san­sko-her­ce­go­vač­ki umjet­nik Bo­žo Vre­ćo u glav­ni grad Cr­ne Go­re do­la­zi da otvo­ri svo­ju „Pan­do­ru” i pro­mo­vi­še no­ve pje­sme ko­je su re­zul­tat iskre­nog uži­va­nja u mu­zi­ci i iskre­nog ži­vo­ta sa mu­zi­kom. Pod­go­ri­ca ga je po­zi­tiv­no iz­ne­na­di­la, su­prot­no oče­ki­va­nji­ma na­to­plje­nim pred­ra­su­da­ma, i pri­hva­ti­la ga obje­ruč­ke.
- Ni­sam to oče­ki­vao, valj­da za­to što mi ži­vi­mo u ne­kim ha­os dr­ža­va­ma, gdje ni­su sre­đe­ne stva­ri, i gdje još ni­smo na ni­vou Evro­pe, i gdje gle­da­mo na ne­ki dru­gi na­čin lju­de. Pro­je­kat u ko­me se ne osje­ćam do­bro, ko­ji me is­cr­plju­je, ko­ji me či­ni bo­le­snim, ni­sam dio tog pro­jek­ta. Svim svo­jim bi­ćem po­sve­tio sam se mo­jim kon­cer­ti­ma, i što mi je na pr­vom mje­stu, ono­me či­me me Bog po­da­rio i sve što od­stu­pa od to­ga, Bog me upo­zo­ri, „pa­to­si­ra me”, i na­kon to­ga me po­no­vo po­dig­ne, i ka­že - „ne­ma po­tre­be da ra­diš bi­lo što dru­go, ovo je do­volj­no, da li­je­čiš ljud­ske du­še”. Do­bro sam, za­lju­bljen sam, sre­ćan sam što sam okru­žen lju­di­ma ko­ji me vo­le i ko­je vo­lim – re­kao je Vre­ćo, na­gla­ša­va­ju­ći da ci­je­ni to­pao od­nos Pod­go­ri­ce pre­ma nje­mu.
Po­re­đe­nja na jav­noj re­gi­o­nal­noj sce­ni, kao i mo­gu­ća ko­pi­ra­nja nje­go­vog sti­la, mno­go ga ne do­ti­ču. Ka­ko do­da­je Vre­ćo, mi­sli da se ni­ko ne mo­že is­ko­pi­ra­ti, na­ro­či­to ne on sa bo­jom gla­sa i re­per­to­a­rom ko­ji nje­gu­je.
- Is­kle­sao sam se u to što je­sam, i osje­tio bi­lo pu­bli­ke, ka­ko re­a­gu­ju. Ja se pre­vas­hod­no sva­ki put na sce­ni oslo­bo­dim, oslo­bo­dim sa­mog se­be, ne že­lim da imam ko­re­o­gra­fi­je, to­ga ne­ma kod me­ne, ne­ma po­no­vo­lje­nih ko­ra­ka, uvi­jek je to im­pro­vi­za­ci­ja. Jer, ako ne­ma im­pro­vi­za­ci­je to on­da ni­je umjet­nost – ka­že Vre­ćo, ot­kri­va­ju­ći da je sve dru­go „za­ma­zi­va­nje oči­ju pu­bli­ci”, što je opet do­kaz da je sve sa­mo pi­ta­nje ko­mer­ci­jal­nog in­te­re­sa, a bez emo­ci­ja.
On vo­li što je „mi­mo na­ro­da”, jer to zna­či da ne vo­di la­žan ži­vot, i da je za­do­vo­ljan so­bom ta­kim ka­kav je­ste, i da na kon­cer­ti­ma ne pje­va za one ko­ji ga ne vo­le.
- Me­ni je glas kr­čio put na sce­ni - ka­že Vre­ćo.
To je do­kaz da je kva­li­tet i iskre­nost išla is­pred sve­ga ono­ga dru­go­ga što ga či­ni je­din­stve­nim na sce­ni.
- Ni­ka­da ni­sam pre­zao od to­ga da ka­žem ja sam i že­na i mu­ška­ra­ca, pa šta? Haj­de, ima­te li što još da mi ka­že­te? Ne­ma­te, jer ja sam otvo­rio kar­te, i ne mo­že­te mi ni­šta pri­ka­či­ti. Je­sam li van­ze­ma­ljac? Je­sam, pa šta – ka­že Vre­ćo.
Po nje­mu, s ob­zi­rom na to da se ba­vi tra­di­ci­o­nal­nom mu­zi­kom, sev­da­lin­kom, sma­tra da je iz­gra­dio auten­ti­čan stil. Ipak, ka­že Vre­ćo, pu­no is­tra­žu­je tra­di­ci­ju, pa će u na­red­noj knji­zi ali i al­bu­mu, ko­ja će se ba­zi­ra­ti na nje­go­vom ma­gi­star­skom ra­du, bi­ti pu­no go­vo­ra o mi­to­lo­gi­ji Bal­ka­na, kao i po­li­fo­noj i mo­no­fo­noj mu­zi­ci. To će, do­da­je Bo­žo, bi­ti ot­klon od no­vo­kom­po­no­va­nih ba­nal­no­sti i gre­ša­ka, ka­da je u pi­ta­nju sev­da­lin­ka, a u to­me mu u po­sljed­nje vri­je­me po­ma­žu mu­zi­ča­ri kao što su Mar­ko Lu­is, gi­ta­ri­sta Mi­ro­slav Ta­dić, Me­ri­ma Ključ...
Iako uvi­jek oslu­šku­je pu­bli­ku, ne do­zvo­lja­va da pu­bli­ka kre­i­ra re­per­to­ar kon­cer­ta. Na­rav­no, ne us­kra­ću­ju­ći da ču­ju ono što vo­le, i što su hi­to­vi. S ob­zi­rom na to da na­stu­pa u Cr­noj Go­ri, i zbog maj­ke ko­ja je odav­de, si­gur­no će ot­pje­va­ti i ne­ku cr­no­gor­sku pje­smu.
- Ni­ka­da ne is­pu­nja­vam že­lje iz pu­bli­ke, jer, kon­cert ni­je va­šar, i zna se ka­ko se po­na­ša­mo. Ni­sam na­vi­kao pu­bli­ku da na­ru­ču­je pje­sme. Po me­ni, sev­dah ne­ma ve­ze sa ka­fa­nom, to je dert. I ja se to­ga dr­žim – ka­že Vre­ćo.
So­li­stič­ki kon­cert Bo­ža Vre­ća po­či­nje ve­če­ras u 20 ča­so­va u ve­li­koj sa­li KIC-a „Bu­do To­mo­vić”. Kon­cert, na ko­jem će se pred­sta­vi­ti a ka­pe­la iz­vo­đe­njem sev­da­lin­ki, i na ko­jem će pro­mo­vi­sa­ti svoj naj­no­vi­ji al­bum „Pan­do­ra”, ras­pro­dat je već pri­je de­set da­na. Ne ču­di ako se uzme u ob­zir či­nje­ni­ca da je upra­vo kon­cert ovog umjet­ni­ka pro­šle go­di­ne pro­gla­šen naj­bo­ljim do­ga­đa­jem u KIC-u „Bu­do To­mo­vić”. Ka­ko bi od­mo­rio glas, i pri­pre­mio se za ve­če­ra­šnji kon­cert, Vre­ćo je od­lu­čio da s no­vi­na­ri­ma pri­ča ju­če u pod­go­rič­kom ho­te­lu „Cen­tre­Vil­le”. No­vi­na­ri­ma su se obra­ti­le i Sne­ža­na Bur­zan, di­rek­tor­ka KIC-a, ko­ja je i naj­za­slu­žni­ja za nje­go­vo po­nov­no go­sto­va­nje u Pod­go­ri­ci, kao i Du­ši­ca Ča­ra­pić, mar­ke­ting me­na­džer­ka ovog ho­te­la u ko­jem je od­sjeo.Ž.J..


Da si prav kao svi­je­ća ne mo­žeš svi­ma ugo­di­ti

Knji­ga Bo­že Vre­će „Mi­la“, po­sve­ta je nje­go­voj maj­ci.
- Maj­ka je na sva­kom mom kon­cer­tu u Sa­ra­je­vu, i to sje­di u pr­vom re­du. Pro­šle go­di­ne, na­kon jed­ne pje­sme ka­da je pu­bli­ka apla­u­di­ra­la, i ka­da je na­stu­pi­la ti­ši­na, čuo se njen uz­dah, jer ta­mo je ja­ko mno­go mi­kro­fo­na bi­lo, i ka­ko mi je re­kla - „Du­ši­ce mo­ja“. I to je ci­je­la sa­la ču­la, i smi­ja­li smo se ta­da to­me svi. Ona je mo­ja mu­za, ona je pre­i­skre­na, pre­po­no­sna, ona me pra­ti, i ni­jed­nog tre­nut­ka ni­je sum­nja­la u me­ne. Čak i ka­da sam ja sam u se­be sum­njao ona mi je go­vo­ri­la: „Go­re gla­vu, ti mo­raš is­tra­ja­ti. Jer, su­lu­do je uga­đa­ti lju­di­ma”. Jer, i da si prav kao svi­je­ća ne mo­žeš svi­ma ugo­di­ti. Uosta­lom, ni ne tre­ba dru­gi­ma uga­đa­ti, već se­bi, svom sr­cu, a oni ko­ji se pro­na­đu, oni su već sa­mi se­bi ugo­di­li, i to je sev­dah – ka­že Vre­ćo.